парабола једначина за пуштање | Унутрашњи мир

Последњи пут ажурирао 5. фебруара 2024. од стране Рогер Кауфман

Скривено благо: У потрази за унутрашњим миром

Парабола једначина за отпуштање | Унутрашњи мир - У вртлозима свакодневног живота, где сат никада не стаје и где нас таласи живота непрестано изазивају, налази се благо које многи траже, али само ретки заиста проналазе: унутрашњи мир. То је тиха оаза у пустињи буке, сидриште у олујним морима, тихи шапат сигурности у хармонији у хаосу сумње.

Унутрашњи мир није само стање смирености, већ избор, уметност живљења која нам омогућава да вибрирамо у складу са мелодијама постојања. То је уметност прихватања хаоса а да се не изгубите у њему, способност да се открије вечност у тишини између два откуцаја срца.

Али како постићи ово легендарно стање? То је пут поплочан предајом тренутку, прихватањем непроменљивог и храброг загрљаја садашњости. Унутрашњи мир је тиха револуција против немира света, нежна побуна против буке. Он је Мут, рећи „не” олујама напољу и „да” ветру који шапуће изнутра.

Сваки дах може бити чин побуне, корак ближе срцу мира. Затвори то Око, слушајте ритам сопственог дисања и можда, само можда, тамо нађете прве ноте велике симфоније која у вама свира од почетка времена - симфоније унутрашњег мира.

Куотес Парабола Екуатион | Шта ако увек желиш да будеш у праву?

Негде у свету неко ради нешто што ти се не свиђа. Ваш први импулс може бити да му или њој кажете да није у праву.

Али шта ако увек желите да будете у праву?

Свако од нас познаје осећај да је у праву.

Сви желимо да наше мишљење буде исправно и да се сви остали слажу са нама. Али шта ако нисмо увек у праву?

Ако увек желите да будете у праву, открићете да је свет несавршен и покушаћете да га побољшате. Али онда не очекујте да ћете постићи унутрашњи мир. - Непознат

Ако јесте унутрашњи мир Ако желите да га пронађете, потражите лажна уверења и очекивања у себи. Покушајте да промените њих, а не свет - и увек будите спремни да погрешите. - Непознат

Кратка параболична једначина за пуштање | Живи или буди живљен

Потреба за посједовањем и посједовањем може нас спријечити да видимо богатство које нам је доступно.

Ево једног сјајног једначина параболе да пустите да постигнете унутрашњи мир:

Ведро за воду | Једначина параболе

Живео је једном човек који је провео цео свој живот Живот дуго вукао са собом дрвену канту.

Ова кофа је била напуњена водом - његовом слатком водом, како ју је назвао.

Веома пажљиво би из ове посуде вадио воду да пије када би се исушио, а сигурно би захватио руке директно у воду да би попрскао лице када би се исцедио.

Повремено је користио воду из свог контејнера да покаже другима, а такође је заливао неке потпуно суве биљке и воћке.

Мистериозно, вода никада није нестала.

Увек се чинило да га има довољно.

Ипак, канта за воду је била тешка и дршка би му се усекла у руке.

Одломљене стране дрвене канте застругале су га о њега, посечући му и ноге.

Штавише, кофа воде га је спречила да стигне до врхова оближњих планина и такође га је спречила да пробије нову земљу - међутим, сматрао је да то није потребно јер је имао своју свежу воду.

Рељеф

Једног дана је наишао на величанствену високу литицу.

Прегледао је ивицу и открио да га његово дуго путовање заиста исцрпљује више су донели.

Ово је био први пут да је видео море и био је шокиран!

Није могао да схвати ни њену дубину ни ширину њеног домета по земљи.

А онда је приметио.

Вода у његовој канти била је само мали делић укупне воде.

Био је то само дегустација онога што је било бескрајно доступније и такође видљиво.

Без размишљања је сипао малу порцију воде из своје канте за воду око ивица високе литице.

Уживао је док га је ветар претварао право у измаглицу и пажљиво га спуштао да постане део живописног мора.

Није могао да објасни овај импулс.

Вероватно се чинило прикладним само да врати мало свеже воде на извор.

Овај чин га је скоро довео до расцепа и испунио га осећајем страхопоштовања и величанства.

Осећао се заиста светим.

Осећао се као његов начин да препозна светост сваке воде - не само воде у његовој одређеној канти.

Понављао је радњу изнова и изнова док се кофа није испразнила.

По први пут је заиста осетио покретљивост у свом телу.

Дршка посуде је лагано висила на његовим жуљевитим прстима, а рамена су му се осећала слободно и неоптерећено.

Први пут је видео да је његова канта само кофа - обична посуда.

Сама канта није била ништа посебно. Оно од чега је канта направљена било је заиста јединствено.

Али на тренутак се појавила и туга... јер је његова кофа сада била празна.

Како би се тачно освежио?

Како би утажио жеђ?

Док је размишљао о овим забринутостима, угледао је високу стазу у близини која је водила уз обронак планине.

Никада заправо није размишљао о таквом курсу јер га је тешка канта стално спречавала у томе.

Сада је био празан и ни он се заиста није осећао везаним за њега.

Искористио је своје новооткривено Фреихеит и одлучио да спусти своју канту и прати стазу да види куда води.

Руке су му лагано замахнуле док се намерно пењао стрмом, грубом рутом којом се никада раније није потпуно слободно попео.

Неко би се могао запитати зашто никада раније није спустио своју канту да се одмори.

У суштини, стално је био заузет ношењем своје канте јер се плашио да ће је неко сам узети или преврнути и пролити му свежу воду.

И иако то сигурно не би признао, био је толико везан за своју канту да никада није могао да се натера да је пусти, чак ни на тренутак момент.

Могло би се такође запитати: за шта је човек био везан?

Канта – или вода у њој?

На крају је стигао до врха, где се постепено окретао кружним покретима да би апсорбовао призор.

Његова цела Живот Дуго се стално држао за стабилну, равну површину на којој је постојао мали ризик да пролије или оштети своју канту.

Ово је искуство на врху планине учинило још невероватнијим!

Ипак, настала је лагана паника док је гутао, приметивши да му је грло исушено, а уста потпуно сува.

„Моја канта!“ рекао је меким, тужним и гребућим гласом.

Дезоријентација и конфузија

У том тренутку небо је постало мрачније, ветар је подигао и почела је да пада киша.

Одмах је потражио место где би могао да се заштити – као што је увек раније чинио да то спречи Киша разблажио своју живу воду - или тако нешто, помисли он.

Схвативши своју лудост, окренуо је лице прилично нагоре и пустио да киша пада на његове усне.

Сложио је руке и пустио да киша пада на њега.

Пио је из својих напуњених дланова, а затим попрскао воду по лицу.

Чистила је прашину и зној са његовог лица на исти начин на који је то чинила вода из његове посуде.

То му је утажило жеђ исто колико и вода из његове посуде. И још га је хладило и освежавало.

Био је пун захвалности.

Било је то под овим брзим и кратким кишама, јер су оба Сунце а топлота се вратила скоро једнако брзо као што су облаци заправо стигли.

Вратио се стазом да покупи своју канту и смисли шта да ради.

Високи успон низ планину оставио га је скоро исто толико исушеног као и успон, али није имао начина да напуни своју канту.

Ипак, постојала је река у дубоком понору која се уливала у оближњи океан.

Није могао да верује да то раније није приметио! С обзиром да је увек имао своју посуду за воду са собом, закључио је да никада не мора да се труди да пронађе воду негде другде.

Река је заискрила шармом и њена слатка вода га је привлачила, али сигурно би било готово тешко стићи тамо са кофом у руци.

Понор је био веома стрм и такође је био густо прекривен лишћем.

Чак и да је имао могућност да се спусти до реке са кантом, сигурно не би Могућа дати да поново устане с пуним.

Морао би поново да остави канту да би приступио води коју је морао да издржи.

Убрзо је стигао до ивице реке где је утажио жеђ и такође се окупао у њеним брзим водама.

Погледао је своју околину са најнижег нивоа ове долине. Било је дивно богато и пуно Живот.

Никада заправо није видео свет из ове перспективе.

То га је навело да се запита шта је још пропустио јер никада није напустио ниво, сигуран курс који му је омогућио да буде тако чврсто везан за своју канту.

Прилагођавање и такође уважавање

Затим је имао додатно изненађење. Схватио је да се вода коју је ускладиштио у својој посуди не разликује од воде око њега.

Све је то била жива вода и било је свуда!

Чак и да је вода коју је из своје драгоцене канте излио у море била јединствена, завршила би у облацима и такође капала на њега, планету и такође у реку из које је пио.

Схватио је да су сама канта и њена заштитна природа управо оно што га спречава да посматра и приступа слаткој води на друге начине.

Сада када је заправо оставио своју канту, почео је да види воду свуда!

Пронашао је воду на врху сваке екскурзије коју је направио.

Над високом литицом је тутњала вода. Мали потоци воде капали су преко неравних речних корита да би учествовали у речном плесу.

Изнад нас се скупило још мрачних облака, спремајући се да испусте воду са неба.

Док је стајао до колена у реци, схватио је да је вода, коју се толико трудио да ухвати и обезбеди, прилично дивља, незаустављива и присутна у свему - и на местима на која се никада није усудио да оде!

Отпио је још један дугачак гутљај воде из својих осетљивих дланова и такође је то ценио.

Данас више не носи своју канту са собом; али зна да воде има у изобиљу где год да дође.

Једначина параболе | карактеристике

Који Карактеристике имају параболу? По чему се разликује од параболе? Технички појмови, аутори и примери.

Извор: Немачки у сликама

ФАК: Парабола једначина